Толико је уверљиво деловао текст на „Пешчанику” „Како до доктората? Лако! Случај министра Стефановића”, да реших сама да утврдим је ли стварно у питању плагијат, како тврде аутори текста (а реч је о три наша научника са универзитета у Великој Британији) – или је у праву Мића Јовановић, ректор Мегатренда, који је одмах одбацио све што тамо пише. Тврдећи да је рад „стопостотно аутентичан” (може ли више од тога, упитах се, али да не скрећем са теме), ректор Мегатренда нас је обавестио да је ствар у томе што тврдње о плагијату долазе од људи који су „или били инструирани, или једноставно немају друга посла, па се баве стварима којима не би требало да се баве“.

Тешке речи са обе стране, а једино решење – да се докторат прочита. Дакле, прочитах, па ево, извештавам.

Све тврдње о плагијату су тачне. Окрените страну 14 у докторату (од јуче га можете наћи и на интернету), препознаћете лако текст са стране 94 приручника „Децентрализација као полазиште даљег развоја Србије“, из 2006. године. Окрените страну 59 и уверићете се да се последњи пасус у докторату може наћи на страни 468 публикације „Менаџмент у функцији одрживог развоја” из 2012. године. И тако редом, да не одуговлачим – проверила сам све делове доктората и све текстове из којих је речено да је Стефановић преписивао – академци су у праву, плагијат је у питању. Негде је плагијат дослован, а негде – мозаички, како га називају на Харварду, у свом упутству о цитирању. На „Пешчанику” је и то објашњено, али да поновим: дословни плагијат настаје буквалним копирањем туђих реченица, а мозаички – преузимањем делова туђег рада уз преправке, како плагијат не би био идентичан оригиналу. Овај мучни посао преправљања туђег текста постао је популаран у доба првих компјутерских програма за откривање плагијата, који то нису могли да открију. Само, сада ни то не помаже, новије генерације ових програма откривају – све! И ето шта је Стефановићу донела та модернизација: у својој тези он скоро на свакој другој-трећој страни хвали информатичко друштво, електронску управу, модернизацију, а баш му се она осветила!

Ректор Јовановић, међутим, каже како има 200 сведока да овај рад није плагијат. Немојте мислити да се шалим, ево изјаве: „Истраживање је спроведено на 200 испитаника, тако да постоји и 200 сведока да није реч о плагијату.” Ректор даље каже и то како је Стефановић у докторату спровео емпиријска истраживања – па самим тим рад не може бити плагијат! Што је, наравно, бесмислица, али потакне човека да погледа та, емпиријска истраживања. И, шта видимо у докторату? Видимо да тамо емпиријских истраживања, једноставно, нема! Ниједне табеле у том раду нема! У садржају пише да се после закључних разматрања налази анекс, па помислих, тамо их је ставио. Кад оно – ни анекса нема! На страни 182 завршавају се закључна разматрања, а на страни 183, где би морао да почне тај анекс – опет ништа. Ту почиње списак литературе – чиме се рад завршава! Ништа од истраживања, података, ништа од коришћења (у уводу доктората, на страни 11) најављених метода „мултипле мултиваријантне (!!!) регресионе анализе или Спирманове формуле” – ничег нема.

И ту смо, дакле. Док колеге Грушић, Томић и Радељић прозивају министра Стефановића за плагијат, дотле ја, доле потписана, позивам министра Стефановића на ТВ дуел на тему – мултипла мултиваријациона регресиона анализа, коју је најавио, а после тога прескочио у свом докторату! Па да попричамо...  

И да кажем унапред, у ТВ дуелу ћу посебно инсистирати на анализи варијансе и на хетероскедастичности, нека се господин министар спреми – ја чекам.

А чекам и то да ми неко из његове докторске комисије објасни – како то да неки докторат може да се зове „Нова улога стратегијског менаџмента у управљању локалном самоуправом (пример града Београда)“, а да у раду не буде скоро ни речи о том Београду! Тачније, поглавље 13, под називом: „Истраживање – студија случаја на примеру града Београда“ постоји само у садржају рада – у тексту тог поглавља уопште нема! Што нас само доводи до закључка да је комисија рад прегледала тако да ни они (као ни њихов кандидат) не могу да добију прелазну оцену.

Што ме све наводи на помисао да би српски премијер за текст који управо читате (баш као и за онај текст на „Пешчанику”) вероватно рекао да глупље образложење од ове анализе није чуо. Што, наравно, уважавам. Ништа глупље – али ни тачније од овога. Тачно и паметно у Србији изгледа и не можете наћи. Болне реформе нас чекају на том путу, сами сте рекли. Почните, предлажем, од свог министра полиције и његовог плагираног доктората.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду